HRONIKA IZ SELJOBUSA

Lako je sačuvati se od virusa&bakterija&baKcila kad se udobno zavališ u "mečku", ubaciš u drajv i odvezeš se od tačke A do tačke B. Ali, sačuvaj se ti u seljobusu, majčin sine! To je uspeh!
Još na stanici, kod Torlaka, svi kašlju, slinave, svi virulentni. A tek u basu, haos!
Mesec dana moja noga, a ni ostatak mene, nije kročio u seljobus, prosto sam se odvikla od divota busplus horora, cimanja po krivinama, kočenja ničim izazvanih, preglasnih zvona telefona - sreća, pa svi zvone isto, androidski, tako da se ne strasiram od različitih zvonjava - preglasnih odgovaranja na tu zvonjavu: "ostavio sam ti pare na stolu", "javi šta si uradio iz fizike", "pa, kasnim... upiši me tamo da sam stigla"....
I tako, dovuče se konačno moj seljobus.
Žute boje. Znači, starija varijanta, a i nije u trendu - biće ofarban u crveno, na radost beogradskog naroda. Neka košta šta košta. Važna je estetika, pa je l' tako? Što unutra nema pola držača i što je svao treće sedište odvaljeno, izvaljeno - nije bitno.
Uredno, jedina od svih koji su ušli na toj stanici, otkucam busplus i, po redu vožnje, uputim se na svoje - čuj, svoje?! - sedište, do prozora. Kad, evo čuda: nije takav raspored u seljobuskom enterijeru.
Šta ću, sednem, u pravcu kretanja... Neobično mi načisto! Šta ti je moć navike - navikla da se vozim okrenuta unatraške.
Preko puta mene - dve devojke. Fine, pristojnog izgleda i ponašanja. Poznaju se. Jedna kašlje, udavi se. Ne može da izgovori ni dve rečenice, a da se ne zagrcne od kašlja. Svako malo potegne gutljaj vode iz flajke, ne bi li zaustavila napad. Ova druga kija u serijama od dvadeset, do dvadeset pet puta. Brojala sam. Konverzacija među njima krajnje otežana.
Pored mene stoji momak koji priča sa drugarom, očigledno su na istom fakultetu. Non stop duva nos u papirnu maramicu, nazalni tonovi stižu iz njegovog grla - bolestan načisto, a ide da polaže ispit. Rekla bih da je u pitanju arhitektonski slučaj, jer perifernim vidom uočavam futrolu, veliku, kao čunak za "smederevac"....
O, Bože, gde zabasah u ovaj autobus! Pa, tek što sam malo progledala, mesec dana sam se borila sa kojekakvim virusima i čudima, popila tonu antibiotika i ostalih propratnih medikamenata, gde se ovde nađoh, u leglu infekcija! Da izađem, da sačekam neki sledeći prevoz - nemam vremena.
A nemam ni šnuftiklu k'o svet, pa da zabodem nos u istu, umesto maske.
Teši me misao da u torbi nosim pomorandže, pa ću se izdopingovati C vitaminom, čim se dovučem do kancelarije, ako išta pomogne u ovoj situaciji.

I tako, u seljobusu ništa novo, ako izuzmem te sićušne saputnike spakovane u kapljice iz grla, nosa koje udišemo, odnosno izdišemo.

Dok ne izdahnemo načisto.

          O mobingu - dok još traje

          Zavidni ste? Ljubomorni na tuđe kvalitete koje ne posedujete? Frustira Vas razmišljanje o sopstvenom životu koga, ustvari, nemate? Licemerni ste? Pritvorni? Niste kreativni, nemate nikakav talenat? Nemate samopoštovanja?

          Nema razloga za brigu, za Vas nema zime, jer ste rođeni mober!

          A pošto ljudi u 99% slučajeva ćute, samo je važno da pronađete žrtvu, što i nije teško, imajući u vidu kukavičluk, strah, nedostatak novca za dugotrajne sudske sporove sa uvek neizvesnim završetkom, sindrom "neće se to meni dogoditi" i ostale nečojstvene i čojstvu i junaštvu neslične osobine kojima raspolaže ta ogromna većina radnoaktivnog stanovništva naše države. 

      

           Ali, da biste stekli neophodni uslov, morate se izboriti za neko šefovsko mesto. Značaj funkcije nije presudan, mada.... Što viša pozicija, to šire polje Vašeg moberskog delovanja. 

           Dakle, zasučite rukave i pobrinite se da stignete do što višeg ranga. Podrazumeva se da ćete, tokom svog uspenja, gaziti sve one vredne i pametne, obrazovane i pristojne ljude - šta Vas briga za njihovu kreativnost, za njihove kvalitete koje ne posedujete ni u tragovima? Nebitni su. Vi ste važni! Vi i samo Vi, dobro zapamtite. Ako ne ide milom, primenite silu. Ucenjujte ljude, pronađite im slabe tačke, pretite im, uvucite se u analne otvore svih onih koji mogu da Vam pomognu u ovom poduhvatu, pronađite svima onima koji Vam se ispreče na putu Ahilovu petu. Ah, da - niste dobacili do grčke mitologije, pa niste ni čuli za Ahila? Nije od značaja, to je i tako neki bezvezni lik.. Neki junak koga su krasile divne osobine, a pre svih - etika. Ali, koga to još, uopšte, zanima? Vas, svakako, ne zanima. Vi imate svoj cilj: stići visoko. 

          Naravno da je nebitno što ne znate da radite posao na koji ste se ustremili svim silama. Jer, kada se jednom popnete visoko, zacementiraćete se i ostati u fotelji dokle god Vas neko ne ostruže špahtlom. 

          E, a u međuvremenu, eto Vama divote: svi oni sjajni ljudi, puni snage, elana, energije, oni koji su već stekli reputaciju u firmi u kojoj ste se, sa teškom mukom, uz gorepomenute pretnje, ucene i ostale ljigavštine, izborili za šefovsko mesto, koji imaju stručni dignitet - a Vi ga, naravno, nemate, niti ćete ga ikada steći, svi oni dobri drugari, prijatelji, koji su Vas često vadili iz neprilika zbog Vaše tuposti, neznanja i nepismenosti i time, iz nehata, pomagali da se uzverete u visine i ne sluteći da ćete ih sve zatući lopatama čim se ustoličite, postaju Vaša meta! Eto Vama zadovoljstva, eto Vama prilike da lečite svoje komplekse, svoje frustracije, svoju patologiju! 

          I to što ste nezadovoljni svojim praznim i glupavim životom, što nemate sređen život, srećan brak, porodicu, ugled u društvu, što ste prinuđeni da boravite u guzicama onih koji su iznad Vas - biće kao rukom odneto kada počnete da blatite, šikanirate, ponižavate svoje podređene, da im oduzimate poslove, da se iživljavate na razne načine. 

          Pustite mašti na volju! 

          Uskratite im, recimo, sve informacije, izolujte ih od onih koji su Vam lojalni - a biće takvih, takvi se uvek nađu... Vi ćete ih naći, znate već gde - u Vašoj sopstvenoj guzici, kao što i Vas tamo nalaze oni kojima ste se Vi učepili, poprečujući se tako da drugi ne mogu da stignu na red. Pa, ko pre devojci, znate već te starovremske mudrolije nekadašnjeg ponositog, visprenog, plemenitog i mudrog srpskog naroda... 

          Nikada nemojte smetnuti sa uma da ste Vi lišeni moralnih skrupula - moral je i tako prevaziđena kategorija, a Vi ste osoba koja prati takve modne trendove. Jer, etika bi Vas mogla sprečiti da se razmahnete u svoj svojoj veličini, kao i veličini sopstvene ograničenosti. O tome vodite računa. Zato izbrišite iz memorije sve ono čemu su Vas učili Vaši preci, ako ste imali tu nesreću da Vas uče vrlinama i da Vam savetuju put časnog i plemenitog života. Taj besmisao Vam je čist višak. Ima dovoljno onih koji žive po moralnim normama, ponašajući se empatično i prema psima lutalicama, a kamoli ljudima. Ali, to nije Vaša priča. 

          Naravno, nemojte nikom verovati - jer je to poverenje koštalo zdravlja, zamalo života sve one koje ste uspešno gazili na putu ka svom malom tronu sa koga možete bezbedno da manipulišete onima koji Vas se plaše, a to i jeste bio Vaš cilj. Jer, možda bi Vas neko od onih koji Vam sada ljube stope mogao urušiti, ne bi li se popeo na Vašu poziciju, ne daj Bože. Taj strah koji osećate, tu pretnju u svemu oko sebe, to je onaj pozitivan impuls koji će Vas još više ojačati, jer što se više plašite, to bolje gazite one ispod sebe. Ni slučajno ne zaboravite one koji su Vas, dok ste još bili sitan šrafčić na hijerarhijskoj lestivici, slali po burek ili cigarete. Njih posebno nagazite, dobro im zatucite glavu da se ne bi uskopistili, pa Vas oni rušili. Nikad se ne zna.  

          A to što ste usamljeni, zanemarite. Šta će Vam prijatelji? Oni nikom dobra nisu doneli, pa neće ni Vama. Vama su potrebni podanici koje ćete šikanirati i unižavati, jer je to jedini put i način da ostvarite sebe - kad već niste u školi, na fakultetu, u komšiluku, porodici, onda tu možete i morate. 

          Ne zaboravite, Vi ste zlostavljač, mober i kao takvi morate da stvarate nejasne situacije, da pojedine iz svog radnog i inog okruženja ignorišete, da svoju odgovornost prebacujete na svoje podređene ili na situaciju u državi i  društvu, da parazitirate na eventualno negde, sasvim slučajno zaostaloj vitalnosti svojih žrtava i da primenite još niz drugih finesa kako biste izgradili svoj autoritarni stav, kako biste vladali i tim svim radnjama prikrili svoju inferiornost na svim životnim poljima. Zato budite arogantni, nedodirljivi, neka Vaš pogled bludi negde iznad glava Vaših poređenih - nije važno što ni Vi nemate pojma u šta i gde gledate, važno je da svi oni misle kako se po Vašoj glavi roje neke blistave misli, pa Vam taj odbludeli pogled pomaže da ih sublimirate. Nepoznata Vam je reč sublimacija? Ma, da. I to je nešto iz latinskog koji, čak i ako ste ga imali među predmetima, niste učili. Ko normalan uči mrtav jezik?! 

          Teror koji ćete permanentno sprovoditi i koji predstavlja za Vas igru moći, za cilj, u osnovi, ima sprečavanje solidarisanja drugih zaposlenih sa žrtvama koje zlostavljate, jer žrtve neizostavno moraju biti sasvim izlovane! Naopako da se šetkaju Vama ispred nosa i da Vas podsećaju koliko ste jadni i mizerni u svojoj željenoj i nikad dosanjanoj veličini! Zato ćete svoje nasilničko ponašanje prema žrtvama sprovoditi permanentno, jer će to kod drugih izazvati strah i bojazan za sopstvenu egzistenciju, ili strah da bi i oni mogli postati žrtve. 

          Zašto je to dobro za Vas? 

          Prvo, i treba da Vas se plaše, mali i jadni miševi  koji se počesto zafrljače padežom, o akcentima da ne govorim. Ali, samo ste Vi onaj pravi sociopata koji nema  apsolutno nikakvih skrupula. Zato i jeste morali da kopate i rukama i nogama i zubima, da zloupotrebljavate dobronamernost svojih kolega ne biste li stigli tu gde jeste - na svoj mali tron. Ne, nije važno što je tron mali. Važno je da se Vi osećate kao gromada na tom trončiću, jer je to rezultat Vaših silnih dupeuvlakačkih aktivnosti koje su tekle godinama. I treba da se osećate kao gorostas! Ej, trebalo je to sve stići i postići! 

          Drugo, mnogi od njih će se sa Vama solidarisati. Pa čak i ako ne budu Vaša produžena ruka - OK, ne mogu svi ni biti Vaša produžena ruka, da se razumemo, jer i za to treba imati smisla i urođenog podaničkog talenta - biće, svakako, prećutno na Vašoj strani i, ako ničim drugim, oni će ignorisanjem stvarnosti i ponašanjem kao da se ništa ne dešava, glorifikovati Vaš uspeh! 

          Na kraju krajeva, do pozicije na kojoj se nalazite, vi, moberi, i tako stižete nezasluženo, sa aspekta ličnih i stručnih kvaliteta, koristeći sve ono što Vam je na raspolaganju, a što smo već apsolvirali. Ne, nije to autohtoni makijavelistički model - ovo su uspenja spektakularnija od svih nebuloza do sada viđenih!

          I zato ne dozvolite da Vas parališe taj iracionalni strah da ćete izgubiti svoj mali presto i sitne privilegije koje uz njega idu, jer dokle god imate svoje vredne pomagače, kukavice i gubitnike, nema bojazni da će se to dogoditi.

          Podrazumeva se, bežite glavom bez obzira od direktnog razgovora sa svojim žrtvama, jer bi se moglo dogoditi da ne umete da se odbranite od argumenata, daleko bilo. Zašto je ovo važno da zapamtite? Zato što biste se mogli osećati ugroženo, jer bi, u tom slučaju, trebalo da razgovarate sa intelektualno jakim osobama pred kojima igranje uloge Boga koju ste sebi dodelili - ne prolazi baš lako, što znate iz vremena kada ste bili prijatelj sa žrtvama, doduše pritvorni prijatelj, ali broji se.... Sve ono što imate da saopštite svojim žrtvama, obavezno odradite preko posredika i poslušnika, jer kada njima diktirate šta sve treba da kažu Vašim žrtvama, jedino tada dobijete snagu i inspiraciju da to izgovorite u jednom dahu. Ovde se, ipak, moraju uzeti u obzir Vaša intelektualna i emocionalna ograničenja, zato oprez!

          Da ste lukavi i da imate sposobnost manipulacije, to znamo i to su osobine koje su među najpoželjnijima: pored agresivnog i monstruoznog, sa jedne strane, Vi imate ono ljubazno, servilno, ulizičko ponašanje prema nadređenima, odnosno onima od kojih u bilo kom smislu zavisite, jer na svoje kvalitete i tako ne možete računati. Oko toga smo se već na početku složili. Dakle, nesporno je da ćete zadužiti ljude iz svoje okoline, da ćete im isplaćivati honorare, neke ćete čak i zaposliti - znate Vi već iz kojih i kakvih razloga, u to nema sumnje, a razlozi su, ne naravno, u Vašoj humanosti, nego u Vašoj sebičnosti i stvaranju oslonca i ohrabrenja za strahove i frustracije koje osećate... Ah, Bože moj, ništa nije savršeno.

          Na kraju, ne zaboravite da ste Vi osoba sa ozbiljnim poremećajem ličnosti, a moguće je da imate i neko ozbiljnije psihično oboljenje koje ćete, naravno, uvek vešto skrivati i to će ostati zauvek Vaša mala tajna. Doduše, malo vičniji psihijatar bi Vas lako prozreo, jer uglavnom niste savladali normalnu, pristojnu i prisnu komunikaciju, zato što čak ni za to niste dovoljno sposobni.  Jednostavno, nije svakom dato umeće vođenja civilizovanog dijaloga, pa kada ste u neprilici,  pribegavate humoru koji je, naravno, u skladu sa Vama i Vašom ličnošću - sirov i vulgaran.

          Nije potrebno da osećate ikada ikakvu krivicu u odnosu na žrtve, jer su u Vama, srećom, empatija, ljubav, poštovanje, humanost - potpuno zakržljale. I savršeno je ako ste postigli da Vas se žrtva plaši! To je, u osnovi, ono čime se Vi hranite i čime pokušavate da zalečite sve svoje nedostatke, psihotična osećanja, frustracije...

          Ali... Dogodi se, doduše ne baš često, na Vašu sreću i radost, da se neke žrtve ne uplaše Vaših monstruoznih i bolesnih poteza. Jednostavno, neko prosto odbija da bude žrtva. I ma koliko se Vi trudili da je maltretirate, ma koliko da je izolujete, zastrašujete svojim ponašanjem, ignorišete, ma koliko se trudili da je unižavate, da joj urušavate ljudsko dostojanstvo - ona odbija da se tako oseća i da se tako ponaša. Odbija da je uništi takav, kvalifikovani psihopata kakav ste Vi.

          E, tu nema pomoći. Vaša kapitulacija će, u tom slučaju, biti neizbežna. Ali, kažem, retko ćete naići na takav problem, tako da - uživajte u svom razmetljivom ponašanju, mali, bedni stvore i patite se u svojoj moći i prepotenciji, uz inforamaciju da, uz svaku prepotenciju, obavezno i neizostavno stoji neka impotencija. A Vi najbolje znate na kom se polju ta impotencija nalazi.

          Srećno Vam mobingovanje!

          Dok još traje.

  

         

          Mesne industrije, srpske. 

          Ima jedna anegdota koje se redovno setim, kad god je reč o kvalitetu mesa koje jedemo. 

          Dogovorili su se tehnolog za mleko i tehnolog za meso da odu na ručak. Razmatraju pomno jelovnik, i na kraju tehnolog za mleko kaže: 

          - Odlično poznajem preradu mleka, znam šta se sve stavlja od emulgatora i konzervanasa tokom procesa prerade, znam kako se prave sirevi i koliko to sve ne valja - ja ću, ipak, poručiti sir. 

          Tehnolog za meso i dalje gleda u jelovnik, razmišlja, i na kraju kaže: 

          - Odlično poznajem preradu mesa, znam šta se sve stavlja i u meso i u prerađevine, od nitrita, nitrata, preko čileanske šalitre, do raznih neispitanih otrova i koliko to sve ne valja, tako da ću naručiti, takođe, sir. 

I evo, dok čitam i gledam snimke iz "Matijevića", pomislih baš na ovu pričicu. Mnogi od nas i ne razmišljaju šta jedu, kakvog je to kvaliteta, čime sve tretirano, koliko puta reciklirano - Bože me 'prosti, kao ovi naši politikanti, pardon, političke elite! 

          A zašto ne razmišljamo? Pa zato što jedva krpimo kraj s krajem, ko će još da razmišlja o poreklu mesa, o njegovoj starosti, o kvalitetu, a tek o prerađevinama od takvog đubreta! Godinama već znamo da Srbija izvozi, što na belo, što na crno, kvalitetno meso i prerađevine od mesa. Bebi-bif naše tržište ne viđa često - valjda naša deca, mi, nismo dovoljno fini za takvu vrstu hrane? To se izvozi belom svetu od koga, za uzvrat, uvozimo svinje stare kao kornjače, koje su se prasile dvesta puta, uvozimo goveđe meso iz ko zna kojih belosvetskih rezervi - i sve bez glava, jer se na osnovu mozga najlakše utvrđuje starost životinja, a na osnovu krvi iz vrata - gde se najčešće daju vakcine, kakvim su sve otrovima pelcovane... Veterinarski inspektori ćute i zatvaraju oči pred ovakvim zlodelima, zbog korupcije, a bogami i straha od rodoljuba na vlasti - ne samo aktuelnih, nego i onih pre. Ne zna se koji su gori. Setite se samo priče o aflatoksinu.

          Da ne govorim o tome kako uvoz mesa seče naše stočarstvo u korenu, jer su o tome napisane studije za koje niko nije zainteresovan. Kao da živimo u blagostanju i da nam se preliva na sve strane, a ne u bedi i sirotinji kakvu nismo zaslužili. Ili jesmo? 

          Ne znam šta je bilo koga moglo da šokira u ovim klipovima koje je bivši radnik u "Matijeviću", posle dve godine od snimanja (?!) objavio? Šta to mi nismo znali?             Pa, još od pre Drugog svetskog rata postoji priča o Gavriloviću iz Petrinje koji je poslao sina na školovanje u Evropu, pa ovaj, kada se vratio kao školovan mladić, obilazeći sa ocem fabriku, pita: 

          - Šta je ovo, tata? - pokazujući na otpad, drob i neku smrdljivu džigericu u nekom budžaku.

          - To je, sine, za bacanje - odgovara stari lisac.

          Na to se mladi kapitalista zamisli, pa, vajkajući se odgovori ocu: 

          - Da se baci? Pa, šteta... Pa, šteta... 

          I tako nastade pašteta. 

          Ne kupujem u "Matijeviću" iz više razloga. 

          Postoje samo dve robne marke koje mogu da se nađu u mojoj korpi kada odem u kupovinu. 

          Znam da ne mogu da se zaštitim ni od čega, da će me to od čega bežim stići gde god i kad god - u gostima, u restoranima, ali, eto, znajući mnogo toga o našoj prerađivačkoj, u ovom slučaju mesnoj industriji, branim se koliko mi to mogućnosti dozvoljavaju.

          I čekam da nam porastu repovi.