HRONIKA IZ SELJOBUSA

Lako je sačuvati se od virusa&bakterija&baKcila kad se udobno zavališ u "mečku", ubaciš u drajv i odvezeš se od tačke A do tačke B. Ali, sačuvaj se ti u seljobusu, majčin sine! To je uspeh!
Još na stanici, kod Torlaka, svi kašlju, slinave, svi virulentni. A tek u basu, haos!
Mesec dana moja noga, a ni ostatak mene, nije kročio u seljobus, prosto sam se odvikla od divota busplus horora, cimanja po krivinama, kočenja ničim izazvanih, preglasnih zvona telefona - sreća, pa svi zvone isto, androidski, tako da se ne strasiram od različitih zvonjava - preglasnih odgovaranja na tu zvonjavu: "ostavio sam ti pare na stolu", "javi šta si uradio iz fizike", "pa, kasnim... upiši me tamo da sam stigla"....
I tako, dovuče se konačno moj seljobus.
Žute boje. Znači, starija varijanta, a i nije u trendu - biće ofarban u crveno, na radost beogradskog naroda. Neka košta šta košta. Važna je estetika, pa je l' tako? Što unutra nema pola držača i što je svao treće sedište odvaljeno, izvaljeno - nije bitno.
Uredno, jedina od svih koji su ušli na toj stanici, otkucam busplus i, po redu vožnje, uputim se na svoje - čuj, svoje?! - sedište, do prozora. Kad, evo čuda: nije takav raspored u seljobuskom enterijeru.
Šta ću, sednem, u pravcu kretanja... Neobično mi načisto! Šta ti je moć navike - navikla da se vozim okrenuta unatraške.
Preko puta mene - dve devojke. Fine, pristojnog izgleda i ponašanja. Poznaju se. Jedna kašlje, udavi se. Ne može da izgovori ni dve rečenice, a da se ne zagrcne od kašlja. Svako malo potegne gutljaj vode iz flajke, ne bi li zaustavila napad. Ova druga kija u serijama od dvadeset, do dvadeset pet puta. Brojala sam. Konverzacija među njima krajnje otežana.
Pored mene stoji momak koji priča sa drugarom, očigledno su na istom fakultetu. Non stop duva nos u papirnu maramicu, nazalni tonovi stižu iz njegovog grla - bolestan načisto, a ide da polaže ispit. Rekla bih da je u pitanju arhitektonski slučaj, jer perifernim vidom uočavam futrolu, veliku, kao čunak za "smederevac"....
O, Bože, gde zabasah u ovaj autobus! Pa, tek što sam malo progledala, mesec dana sam se borila sa kojekakvim virusima i čudima, popila tonu antibiotika i ostalih propratnih medikamenata, gde se ovde nađoh, u leglu infekcija! Da izađem, da sačekam neki sledeći prevoz - nemam vremena.
A nemam ni šnuftiklu k'o svet, pa da zabodem nos u istu, umesto maske.
Teši me misao da u torbi nosim pomorandže, pa ću se izdopingovati C vitaminom, čim se dovučem do kancelarije, ako išta pomogne u ovoj situaciji.

I tako, u seljobusu ništa novo, ako izuzmem te sićušne saputnike spakovane u kapljice iz grla, nosa koje udišemo, odnosno izdišemo.

Dok ne izdahnemo načisto.

          O mobingu - dok još traje

          Zavidni ste? Ljubomorni na tuđe kvalitete koje ne posedujete? Frustira Vas razmišljanje o sopstvenom životu koga, ustvari, nemate? Licemerni ste? Pritvorni? Niste kreativni, nemate nikakav talenat? Nemate samopoštovanja?

          Nema razloga za brigu, za Vas nema zime, jer ste rođeni mober!

          A pošto ljudi u 99% slučajeva ćute, samo je važno da pronađete žrtvu, što i nije teško, imajući u vidu kukavičluk, strah, nedostatak novca za dugotrajne sudske sporove sa uvek neizvesnim završetkom, sindrom "neće se to meni dogoditi" i ostale nečojstvene i čojstvu i junaštvu neslične osobine kojima raspolaže ta ogromna većina radnoaktivnog stanovništva naše države. 

      

           Ali, da biste stekli neophodni uslov, morate se izboriti za neko šefovsko mesto. Značaj funkcije nije presudan, mada.... Što viša pozicija, to šire polje Vašeg moberskog delovanja. 

           Dakle, zasučite rukave i pobrinite se da stignete do što višeg ranga. Podrazumeva se da ćete, tokom svog uspenja, gaziti sve one vredne i pametne, obrazovane i pristojne ljude - šta Vas briga za njihovu kreativnost, za njihove kvalitete koje ne posedujete ni u tragovima? Nebitni su. Vi ste važni! Vi i samo Vi, dobro zapamtite. Ako ne ide milom, primenite silu. Ucenjujte ljude, pronađite im slabe tačke, pretite im, uvucite se u analne otvore svih onih koji mogu da Vam pomognu u ovom poduhvatu, pronađite svima onima koji Vam se ispreče na putu Ahilovu petu. Ah, da - niste dobacili do grčke mitologije, pa niste ni čuli za Ahila? Nije od značaja, to je i tako neki bezvezni lik.. Neki junak koga su krasile divne osobine, a pre svih - etika. Ali, koga to još, uopšte, zanima? Vas, svakako, ne zanima. Vi imate svoj cilj: stići visoko. 

          Naravno da je nebitno što ne znate da radite posao na koji ste se ustremili svim silama. Jer, kada se jednom popnete visoko, zacementiraćete se i ostati u fotelji dokle god Vas neko ne ostruže špahtlom. 

          E, a u međuvremenu, eto Vama divote: svi oni sjajni ljudi, puni snage, elana, energije, oni koji su već stekli reputaciju u firmi u kojoj ste se, sa teškom mukom, uz gorepomenute pretnje, ucene i ostale ljigavštine, izborili za šefovsko mesto, koji imaju stručni dignitet - a Vi ga, naravno, nemate, niti ćete ga ikada steći, svi oni dobri drugari, prijatelji, koji su Vas često vadili iz neprilika zbog Vaše tuposti, neznanja i nepismenosti i time, iz nehata, pomagali da se uzverete u visine i ne sluteći da ćete ih sve zatući lopatama čim se ustoličite, postaju Vaša meta! Eto Vama zadovoljstva, eto Vama prilike da lečite svoje komplekse, svoje frustracije, svoju patologiju! 

          I to što ste nezadovoljni svojim praznim i glupavim životom, što nemate sređen život, srećan brak, porodicu, ugled u društvu, što ste prinuđeni da boravite u guzicama onih koji su iznad Vas - biće kao rukom odneto kada počnete da blatite, šikanirate, ponižavate svoje podređene, da im oduzimate poslove, da se iživljavate na razne načine. 

          Pustite mašti na volju! 

          Uskratite im, recimo, sve informacije, izolujte ih od onih koji su Vam lojalni - a biće takvih, takvi se uvek nađu... Vi ćete ih naći, znate već gde - u Vašoj sopstvenoj guzici, kao što i Vas tamo nalaze oni kojima ste se Vi učepili, poprečujući se tako da drugi ne mogu da stignu na red. Pa, ko pre devojci, znate već te starovremske mudrolije nekadašnjeg ponositog, visprenog, plemenitog i mudrog srpskog naroda... 

          Nikada nemojte smetnuti sa uma da ste Vi lišeni moralnih skrupula - moral je i tako prevaziđena kategorija, a Vi ste osoba koja prati takve modne trendove. Jer, etika bi Vas mogla sprečiti da se razmahnete u svoj svojoj veličini, kao i veličini sopstvene ograničenosti. O tome vodite računa. Zato izbrišite iz memorije sve ono čemu su Vas učili Vaši preci, ako ste imali tu nesreću da Vas uče vrlinama i da Vam savetuju put časnog i plemenitog života. Taj besmisao Vam je čist višak. Ima dovoljno onih koji žive po moralnim normama, ponašajući se empatično i prema psima lutalicama, a kamoli ljudima. Ali, to nije Vaša priča. 

          Naravno, nemojte nikom verovati - jer je to poverenje koštalo zdravlja, zamalo života sve one koje ste uspešno gazili na putu ka svom malom tronu sa koga možete bezbedno da manipulišete onima koji Vas se plaše, a to i jeste bio Vaš cilj. Jer, možda bi Vas neko od onih koji Vam sada ljube stope mogao urušiti, ne bi li se popeo na Vašu poziciju, ne daj Bože. Taj strah koji osećate, tu pretnju u svemu oko sebe, to je onaj pozitivan impuls koji će Vas još više ojačati, jer što se više plašite, to bolje gazite one ispod sebe. Ni slučajno ne zaboravite one koji su Vas, dok ste još bili sitan šrafčić na hijerarhijskoj lestivici, slali po burek ili cigarete. Njih posebno nagazite, dobro im zatucite glavu da se ne bi uskopistili, pa Vas oni rušili. Nikad se ne zna.  

          A to što ste usamljeni, zanemarite. Šta će Vam prijatelji? Oni nikom dobra nisu doneli, pa neće ni Vama. Vama su potrebni podanici koje ćete šikanirati i unižavati, jer je to jedini put i način da ostvarite sebe - kad već niste u školi, na fakultetu, u komšiluku, porodici, onda tu možete i morate. 

          Ne zaboravite, Vi ste zlostavljač, mober i kao takvi morate da stvarate nejasne situacije, da pojedine iz svog radnog i inog okruženja ignorišete, da svoju odgovornost prebacujete na svoje podređene ili na situaciju u državi i  društvu, da parazitirate na eventualno negde, sasvim slučajno zaostaloj vitalnosti svojih žrtava i da primenite još niz drugih finesa kako biste izgradili svoj autoritarni stav, kako biste vladali i tim svim radnjama prikrili svoju inferiornost na svim životnim poljima. Zato budite arogantni, nedodirljivi, neka Vaš pogled bludi negde iznad glava Vaših poređenih - nije važno što ni Vi nemate pojma u šta i gde gledate, važno je da svi oni misle kako se po Vašoj glavi roje neke blistave misli, pa Vam taj odbludeli pogled pomaže da ih sublimirate. Nepoznata Vam je reč sublimacija? Ma, da. I to je nešto iz latinskog koji, čak i ako ste ga imali među predmetima, niste učili. Ko normalan uči mrtav jezik?! 

          Teror koji ćete permanentno sprovoditi i koji predstavlja za Vas igru moći, za cilj, u osnovi, ima sprečavanje solidarisanja drugih zaposlenih sa žrtvama koje zlostavljate, jer žrtve neizostavno moraju biti sasvim izlovane! Naopako da se šetkaju Vama ispred nosa i da Vas podsećaju koliko ste jadni i mizerni u svojoj željenoj i nikad dosanjanoj veličini! Zato ćete svoje nasilničko ponašanje prema žrtvama sprovoditi permanentno, jer će to kod drugih izazvati strah i bojazan za sopstvenu egzistenciju, ili strah da bi i oni mogli postati žrtve. 

          Zašto je to dobro za Vas? 

          Prvo, i treba da Vas se plaše, mali i jadni miševi  koji se počesto zafrljače padežom, o akcentima da ne govorim. Ali, samo ste Vi onaj pravi sociopata koji nema  apsolutno nikakvih skrupula. Zato i jeste morali da kopate i rukama i nogama i zubima, da zloupotrebljavate dobronamernost svojih kolega ne biste li stigli tu gde jeste - na svoj mali tron. Ne, nije važno što je tron mali. Važno je da se Vi osećate kao gromada na tom trončiću, jer je to rezultat Vaših silnih dupeuvlakačkih aktivnosti koje su tekle godinama. I treba da se osećate kao gorostas! Ej, trebalo je to sve stići i postići! 

          Drugo, mnogi od njih će se sa Vama solidarisati. Pa čak i ako ne budu Vaša produžena ruka - OK, ne mogu svi ni biti Vaša produžena ruka, da se razumemo, jer i za to treba imati smisla i urođenog podaničkog talenta - biće, svakako, prećutno na Vašoj strani i, ako ničim drugim, oni će ignorisanjem stvarnosti i ponašanjem kao da se ništa ne dešava, glorifikovati Vaš uspeh! 

          Na kraju krajeva, do pozicije na kojoj se nalazite, vi, moberi, i tako stižete nezasluženo, sa aspekta ličnih i stručnih kvaliteta, koristeći sve ono što Vam je na raspolaganju, a što smo već apsolvirali. Ne, nije to autohtoni makijavelistički model - ovo su uspenja spektakularnija od svih nebuloza do sada viđenih!

          I zato ne dozvolite da Vas parališe taj iracionalni strah da ćete izgubiti svoj mali presto i sitne privilegije koje uz njega idu, jer dokle god imate svoje vredne pomagače, kukavice i gubitnike, nema bojazni da će se to dogoditi.

          Podrazumeva se, bežite glavom bez obzira od direktnog razgovora sa svojim žrtvama, jer bi se moglo dogoditi da ne umete da se odbranite od argumenata, daleko bilo. Zašto je ovo važno da zapamtite? Zato što biste se mogli osećati ugroženo, jer bi, u tom slučaju, trebalo da razgovarate sa intelektualno jakim osobama pred kojima igranje uloge Boga koju ste sebi dodelili - ne prolazi baš lako, što znate iz vremena kada ste bili prijatelj sa žrtvama, doduše pritvorni prijatelj, ali broji se.... Sve ono što imate da saopštite svojim žrtvama, obavezno odradite preko posredika i poslušnika, jer kada njima diktirate šta sve treba da kažu Vašim žrtvama, jedino tada dobijete snagu i inspiraciju da to izgovorite u jednom dahu. Ovde se, ipak, moraju uzeti u obzir Vaša intelektualna i emocionalna ograničenja, zato oprez!

          Da ste lukavi i da imate sposobnost manipulacije, to znamo i to su osobine koje su među najpoželjnijima: pored agresivnog i monstruoznog, sa jedne strane, Vi imate ono ljubazno, servilno, ulizičko ponašanje prema nadređenima, odnosno onima od kojih u bilo kom smislu zavisite, jer na svoje kvalitete i tako ne možete računati. Oko toga smo se već na početku složili. Dakle, nesporno je da ćete zadužiti ljude iz svoje okoline, da ćete im isplaćivati honorare, neke ćete čak i zaposliti - znate Vi već iz kojih i kakvih razloga, u to nema sumnje, a razlozi su, ne naravno, u Vašoj humanosti, nego u Vašoj sebičnosti i stvaranju oslonca i ohrabrenja za strahove i frustracije koje osećate... Ah, Bože moj, ništa nije savršeno.

          Na kraju, ne zaboravite da ste Vi osoba sa ozbiljnim poremećajem ličnosti, a moguće je da imate i neko ozbiljnije psihično oboljenje koje ćete, naravno, uvek vešto skrivati i to će ostati zauvek Vaša mala tajna. Doduše, malo vičniji psihijatar bi Vas lako prozreo, jer uglavnom niste savladali normalnu, pristojnu i prisnu komunikaciju, zato što čak ni za to niste dovoljno sposobni.  Jednostavno, nije svakom dato umeće vođenja civilizovanog dijaloga, pa kada ste u neprilici,  pribegavate humoru koji je, naravno, u skladu sa Vama i Vašom ličnošću - sirov i vulgaran.

          Nije potrebno da osećate ikada ikakvu krivicu u odnosu na žrtve, jer su u Vama, srećom, empatija, ljubav, poštovanje, humanost - potpuno zakržljale. I savršeno je ako ste postigli da Vas se žrtva plaši! To je, u osnovi, ono čime se Vi hranite i čime pokušavate da zalečite sve svoje nedostatke, psihotična osećanja, frustracije...

          Ali... Dogodi se, doduše ne baš često, na Vašu sreću i radost, da se neke žrtve ne uplaše Vaših monstruoznih i bolesnih poteza. Jednostavno, neko prosto odbija da bude žrtva. I ma koliko se Vi trudili da je maltretirate, ma koliko da je izolujete, zastrašujete svojim ponašanjem, ignorišete, ma koliko se trudili da je unižavate, da joj urušavate ljudsko dostojanstvo - ona odbija da se tako oseća i da se tako ponaša. Odbija da je uništi takav, kvalifikovani psihopata kakav ste Vi.

          E, tu nema pomoći. Vaša kapitulacija će, u tom slučaju, biti neizbežna. Ali, kažem, retko ćete naići na takav problem, tako da - uživajte u svom razmetljivom ponašanju, mali, bedni stvore i patite se u svojoj moći i prepotenciji, uz inforamaciju da, uz svaku prepotenciju, obavezno i neizostavno stoji neka impotencija. A Vi najbolje znate na kom se polju ta impotencija nalazi.

          Srećno Vam mobingovanje!

          Dok još traje.

  

         

          Mesne industrije, srpske. 

          Ima jedna anegdota koje se redovno setim, kad god je reč o kvalitetu mesa koje jedemo. 

          Dogovorili su se tehnolog za mleko i tehnolog za meso da odu na ručak. Razmatraju pomno jelovnik, i na kraju tehnolog za mleko kaže: 

          - Odlično poznajem preradu mleka, znam šta se sve stavlja od emulgatora i konzervanasa tokom procesa prerade, znam kako se prave sirevi i koliko to sve ne valja - ja ću, ipak, poručiti sir. 

          Tehnolog za meso i dalje gleda u jelovnik, razmišlja, i na kraju kaže: 

          - Odlično poznajem preradu mesa, znam šta se sve stavlja i u meso i u prerađevine, od nitrita, nitrata, preko čileanske šalitre, do raznih neispitanih otrova i koliko to sve ne valja, tako da ću naručiti, takođe, sir. 

I evo, dok čitam i gledam snimke iz "Matijevića", pomislih baš na ovu pričicu. Mnogi od nas i ne razmišljaju šta jedu, kakvog je to kvaliteta, čime sve tretirano, koliko puta reciklirano - Bože me 'prosti, kao ovi naši politikanti, pardon, političke elite! 

          A zašto ne razmišljamo? Pa zato što jedva krpimo kraj s krajem, ko će još da razmišlja o poreklu mesa, o njegovoj starosti, o kvalitetu, a tek o prerađevinama od takvog đubreta! Godinama već znamo da Srbija izvozi, što na belo, što na crno, kvalitetno meso i prerađevine od mesa. Bebi-bif naše tržište ne viđa često - valjda naša deca, mi, nismo dovoljno fini za takvu vrstu hrane? To se izvozi belom svetu od koga, za uzvrat, uvozimo svinje stare kao kornjače, koje su se prasile dvesta puta, uvozimo goveđe meso iz ko zna kojih belosvetskih rezervi - i sve bez glava, jer se na osnovu mozga najlakše utvrđuje starost životinja, a na osnovu krvi iz vrata - gde se najčešće daju vakcine, kakvim su sve otrovima pelcovane... Veterinarski inspektori ćute i zatvaraju oči pred ovakvim zlodelima, zbog korupcije, a bogami i straha od rodoljuba na vlasti - ne samo aktuelnih, nego i onih pre. Ne zna se koji su gori. Setite se samo priče o aflatoksinu.

          Da ne govorim o tome kako uvoz mesa seče naše stočarstvo u korenu, jer su o tome napisane studije za koje niko nije zainteresovan. Kao da živimo u blagostanju i da nam se preliva na sve strane, a ne u bedi i sirotinji kakvu nismo zaslužili. Ili jesmo? 

          Ne znam šta je bilo koga moglo da šokira u ovim klipovima koje je bivši radnik u "Matijeviću", posle dve godine od snimanja (?!) objavio? Šta to mi nismo znali?             Pa, još od pre Drugog svetskog rata postoji priča o Gavriloviću iz Petrinje koji je poslao sina na školovanje u Evropu, pa ovaj, kada se vratio kao školovan mladić, obilazeći sa ocem fabriku, pita: 

          - Šta je ovo, tata? - pokazujući na otpad, drob i neku smrdljivu džigericu u nekom budžaku.

          - To je, sine, za bacanje - odgovara stari lisac.

          Na to se mladi kapitalista zamisli, pa, vajkajući se odgovori ocu: 

          - Da se baci? Pa, šteta... Pa, šteta... 

          I tako nastade pašteta. 

          Ne kupujem u "Matijeviću" iz više razloga. 

          Postoje samo dve robne marke koje mogu da se nađu u mojoj korpi kada odem u kupovinu. 

          Znam da ne mogu da se zaštitim ni od čega, da će me to od čega bežim stići gde god i kad god - u gostima, u restoranima, ali, eto, znajući mnogo toga o našoj prerađivačkoj, u ovom slučaju mesnoj industriji, branim se koliko mi to mogućnosti dozvoljavaju.

          I čekam da nam porastu repovi.  

Piši - ne piši

         Piši - ne piši

          Kada se čovek upusti u pisanje, a svako ko piše zna kako je ponekad teško poroditi nešto smisleno i vrteti se oko istog, u nameri da se izrazi neka emocija, da se neka priča podeli sa samim sobom, pa onda i sa drugima - često i odustane. 
          To, nekako,  nije moj slučaj. 
          Drago mi je kada ljudi čitaju ono što pišem i kada komentarišu, kada se smeju, kada izražavaju empatiju, kada, uopšte, pozitivno reaguju. 
          A drago mi je i kada kritikuju ono što sam napisala, kada mi daju sugestije, i možda je to čak veći i značajniji podsticaj za pisanje od pohvala - to znaju svi koji se bave pisanjem. 
          Nije mi, međutim, drago kada se ljudi - sreća, pa ih je malo! - prema mom pisanju odnose sa nipodaštavanjem, a po pravilu, takvi ne znaju da sroče ni tri prostoproširene rečenice u dahu, a kamoli da ih ispišu na realnom ili virtuelnom papiru. 
          Tako sam, recimo, ovih dana, od kada sam bolesna, pa ne pišem izveštaje iz seljobusa - što govori o autentičnosti mojih impresija vezanih za našu malograđanštinu u gradskom prevozu i šire - dobila na desetine poruka od svojih prijatelja na fejzbuku, u kojima mi žele brzo ozdravljenje i nastavak pisanja o ljudima, o naravima, o svakodnevnim događajima kojima smo svedoci, ili u kojima smo akteri. 
          Ima i poruka u kojima, oni koji ne vole moja pisanja, kažu: hvala nebesima, bar ne moramo da čitamo one tvoje nebuloze iz seljobusa. U redu. Za nekog su to nebuloze, za nekog simpatične crtice iz svakodnevnog života, možda malo začinjene iskarikiranim slikama, ne bismo li se svi zajedno nasmejali. 

I tako, van svih gorepomenutih, ostaje jedan, nemali broj ljudi koji čitaju ono što pišem, pomno prate od tačke do zapete sve što sleti sa moje tastature i nikada nemaju nikakav komentar... E oni su za mene potpuna enigma. Možda i ne bih otkrila koliko je takvih, da ne beše Sv. Nikole. Da, da. Baš našeg kućnog sveca i zaštitnika. 
          Sa svim našim slavskim gostima koji imaju nalog na fejzbuku, prijatelj sam. Neki od njih su načisto pasivni, ne pišu ništa, proprate ponešto, pa i to retko. Pojedini su baš hiperaktivni, komentarišu razno svašta, postavljaju slike tipa: gde su bili, šta su jeli, sa kim su se družili, etc. Ima i onih koji su povremeno aktivni, pa odu u pasivu. 
          I tako, u neko doba, za slavskim stolom, neko od gostiju je pokrenuo temu društvenih mreža, ko šta piše, kako se to odražava na opšte javno mnjenje... i u sklopu diskusije, na dnevni red stigoše i moji izveštaji iz seljobusa! Malo je reći da sam se iznenadila - prosto sam se zgranula! Svi čitaju moje priče, a niko - n i k o ! - ništa ne komentariše, niti označi da je pročitao. 
- E, super ti je ono sa seljobusom! Čitao sam kevi, pa me zove svaki dan da pita jesi nešto novo izbacila na fejs!
- Ono ti je bilo dobro oko mobinga... Baš sam pročitala koleginici, jer njena sestra ima taj problem od kad joj je stigla nova šefovica. 
- Ja sam plak'o od smeha kad sam čit'o ono što si pisala o Miletu Riziku... Setio sam se kako je čovek vozio po dušanovačkim uličicama, haos. Kako ga se seti, majke ti? 
- Je li, bre, a što ti ne voliš dr Nadu Macuru? Ja je gledam svako jutro i žena je ekstra. 
- A što ne volim one tvoje zavičajne priče. Drži se tog seljobusa, narod to voli da čita, a ne šta je bilo u Starim Banovcima pre sto godina. 

Au. 
Tek tu ostanem u znaku pitanja! 
Pa, zar oni sa kojima sam, što se kaže, najbliskija i koji mi dolaze na slavu, tek sada komentarišu ono što radim godinama? 
Ne pišem i ne blogujem za široke narodne mase, ne živim od toga, ne zarađujem za 'leba na taj način, ne brojim "lajkove", ne raspravljam se sa ljudima koji ostave negativne komentare - kao što sam rekla, ponekad mi više znače takvi komentari, od komplimenata. 
Ali, ako neko već pročita ono što sam napisala, bilo da mu se dopada ili ne, red bi bio, da kad se već poznajemo - da ne kažem da smo zaista prijatelji, ostavi neki komentar. 
Isto je i u drugim segmentima mog života. 
Retko ko od prijatelja me je podržao u nekoj ideji, u nekom nastojanju. 
Zašto je to tako? 
Odgovor je možda bliži, nego što se čini. 
Naš narod, u vremenima kada je bio hrabar i mudar, iznedrio je izreku: 
"Teško se postaje vladika u svom selu." 

Da menjam sebe?
Da prestanem da pišem?
Ili da menjam prijatelje? :-)
Šta mi je činiti, pitanje je sad.

Hram prava i (ne)pravde

JUSTICIJIN HRAM, ovih dana

- Dobar dan.

U odgovor stiže klimoglav, sa znakom pitanja u zagradi.

- Interesujem se za svoj predmet, odnosno žalbu.

- Broj predmeta?

- 1457....

- Otišao iz pisarnice.

- Hvala. Gde mogu da se informišem u vezi sa tim?

- Nigde.

- ?

Piše nešto po štambilju. Zavodi žalbu, molbu, šta već.

- Kako to "nigde", gospođo?

- Tako lepo, nigde. To veće trenutno nema predsednika.

- Nema? Kako nema?!

- Pa, sudija Branislav Blažić je u pritvoru. Mora da se odredi drugi sudija....

- Znači, sudija koji mi je doneo presudu je u zatvoru?

- U pritvoru.

(U čemu je razlika, pitam se.)

Ne konstatuje me više.

- A gde mogu, ipak, da pitam kada će biti razmatrana moja žalba?

- Drugi sprat, treća vrata levo.

- Hvala.

Penjem se na drugi sprat. Nađem narečena vrata.

- Dobar dan.

- Izvolite, kaže ljubazno biće ženskog roda.

Ponovim slučaj.

- Aha. Pa, vidite, to veće nema predsednika...

- Znam, sudija Branislav Blažić je u zatvoru.

- U pritvoru.

O, Bože. Moram da izguglam razliku, čisto opšte kulture radi - jer za mene, u ovom momentu, ta stvar se svodi na isto. Sudija nije tu pa nije, a rok za odgovor na žalbu - prošao.

- Dobro, u pritvoru. A što je u pritvoru?

- Istražni postupak je u toku, a to i nije za Vas bitno.

Mislim se, sestro slatka, ne naslućuješ koliko mi je bitno!

Sudija koji mi je doneo presudu i osudio me - pritvoren zbog korupcije i nepotizma. Pa, zar misliš da niko u ovoj nesrećnoj Srbiji, sa još nesrećnijim pravosuđem, ne čita novine, ne gleda tv?

- I šta sad ja da radim?

- Obavestićemo Vas. Dobićete odgovor poštom. Doviđenja.

- U zdravlje, kažem.

Ne pitam kada ću dobiti odgovor. Džaba i da pitam, kad vidim da neće znati odgovor, a od tih maglovitih prognoza dobijam firciger na nervnoj bazi.

Silazim niz stepenice Justicijinog hrama prava i nepravde i razmišljam o svojoj poziciji. Dakle, sudija koji je sudio u mom predmetu, oglušujući se o presjunkciju nevinosti i donoseći mi presudu po kojoj sam kriv, a ne dajući mi mogućnost da izvedem dokaze koji bi pokazali ko i zbog čega stoji iza optužnice protiv mene -  Branislav Blažić, pritvoren je zbog korupcije i nepotizma. Onako kako je sudio, po nalozima, ličnim molbama, vraćajući prijateljske usluge koleginicama tužiocima za maloletničku delikvenciju, za pare, po babine linije, po dedinim dugovima ili sprovodeći zakone kuma-Lenkinog ručnog devera - zaglavio nanogicu....

E, lepote od srpskog, nezavisnog, stručnog, reformisanog pravosuđa.

Sudija - viđen mojim očima

Čarobni dućan u Grčkom šoru

- Ajde, čedo, časkom u dućan da kupiš frtalj kile soli, kilu šećera i "Plavi radion". Nek ti Vlada spakuje u dve štanicle da se na pocepa. Što ti ostane novaca, mo'š kupiti bombona...

(Znam da je prebrojala pare koje mi daje i da tu za bombone teško da će biti, ali čika Vlada uvek doda po koju bombonu svoj banovačkoj deci.)

Biciklom ja to, časkom :-)

A ona dovikuje iza mene: ".... i o'ma' da si se vratila!" Jer zna, ako ne kaže, da ću se obavezno zalepiti kod Vesne :-D

Dućan u staroj kući, na početku Grčkog šora, sa šijačke strane, sa olejisanim patosom, visokim policama, po radnji uredno raspoređeni džakovi, od kojih su neki otvoreni i iz njih izviruju lopatice kojima se roba iz džaka sipa u manje kese, papirne, takozvane štanicle.

Velika zelena vrata, preko njih rešetke koje, kada su otvorene, obavezno budu zakačene kukama za spoljašnji zid.

Tri stepenika, i tu sam.

U polumračnom dućanu uvek isti, tajanstveni miris - i na vanilu, i na eksere, i na farbu, i na cimet i na brašno - i sve to zajedno miriše specifično, prijatno. Za velikom tezgom u "G", poslužuje mušterije čika Vlada, Uvek poslovično ljubazan, prema deci srdačan, ali je meni posebno imponovalo što je svima nama - persirao :-).

- Dobar dan, izvol'te, moliću lepo?

Izgovorim ono što mi je naručeno od kuće.

Čika Vlada sve odmeri, upakuje u štanicle i kako već sledi, a onda iza uva uzima olovku, piše cene na velikom araku papira - obično pakpapira, belog - pa onda još jednom dodirne svaki artikal koji ide u ceger ili mrežu, štiklira brojke, važno podvlači crtu i izgovara iznos.

Spremno pružam pare i pitam:

- Čika Vlado, je l' ima za bombone?

- E, sa' ćemo da vidimo...

Gledam kako broji i strepim - hoće li preostati za bombone, baš kao ove sa slike.

A uvek je bilo :-D.

- Ima, moliću lepo - i obilazi na drugu stranu da bi odmerio bombone koje izaberem.

Mala štanicla je najdragocenija stvar u tom danu kada me majka pošalje u dućan. Uzimam pažljivo mrežu u koju je čika Vlada spakovao ono što sam kupila, u drugoj ruci su bombone...

- Doviđenja, kažem.

- Živa bila i pozdravi kod kuće.

Spotakne se čovek

ČIJA SI TI, MALA

***

Imam i ja svojih padova. 
I to kakvih! Spektakularnih.
Da ne računam emotivne, psihološke, mentalne. 
Ovaj je bio čisto fizičke prirode. Bliski susret sa asfaltom. I blatom.
Prošlog februara, krenem na posao. 
Važan mi je dan, napirlitala se kao prava, frizura friška, od juče popodne, mimo običaja maskara, ajlajner, uvijene trepavice - promaja kad trepnem, usne oivičene adekvatnom lips-olovkom, ruž u toplim, zagasito-oranž nijansama, crne pantalone, kaput, otmene čizme, tašna, sve u tonu, sve usklađeno, nema greške. 
Da upalim auto - cvrc. Nula bodova. Ni da čuje. Pokušaja do.... kolapsa akumulatora, naravno. 
Kolabirao akumulator.
Kolabirala i ja sa njim...  
Iznervirana, besna. O seljobusu nema govora. 
Kasnim u najavi. 
A onaj nesrećni spisak zaposlenih u koji se, od svih zaposlenih, upisuje nas par, prokazanih - samo čeka da se ne upišem u 8:00 kako je naređeno, pa da me nadležna osoba istužaka kod poslodavca sa kojim sam, nema ko ne zna, u sporu godinama... Onda, zna se, sledi pisanje izjave u najboljem, a dobijanje "upozorenja  da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu" - u najgorem slučaju. Oba sam, kao i sve moguće prelazne varijante, već vežbala.
Vrtim se tako, bespomoćno i bespotrebno, oko gomile neupotrebljivog gvožđa - nije kriv brend, nego nemar. I "mercedes benz" mora da se održava, zar ne. 
Kasno za pametovanje. 
Namodila sam se, ne ide da se sad bacam na kleme i turiranje. Nema se kad.  
Izađem na ulicu i zaustavim prvi taksi. 
Fini čovek, taksista. Ćuti on, ćutim ja. Milina. 
Otplovila sam, u mislima, u neka srećnija vremena, tamo daleko, u Zemun, na Plave Horizonte, kada je preko noći napadalo brdo snega i kada smo čekali da se neko umori od čišćenja snega, pa da nastavi onaj ko se do tada odmarao i pravio jezuške u snegu! Kuvano vino sa karanfilićem. Prijatan umor u mišićima. Toplina doma. Pravog. 
Dođemo do Hrama - Skerlićeva raskopana preko noći. Na instalacije se priključuje Šutanovčeva zgrada, podignuta na "pašnjaku", kako je zavedeno to zemljište u katastru... Eto, da vam je neko rekao da na Vračaru još ima pašnjaka, ne biste verovali. 
A lepo piše, crno na belo. Pašnjak. 
Prokomentarišem taksisti:
- Moraćete da se okrenete ovde, pa jednosmernom u suprotnom smeru... 
- Vidim i ja. Kad li ovo raskopaše...? Juče sam prolazio, ništa nije bilo. Nigde znaka na početku ulice... To samo u Srbiji ima! 
Dobro da smo stigli, mislim se u sebi, da ne krene jedna od politikantskih priča u kojima, po pravilu, ne učestvujem. 
- Evo, ima ovde prazno parking mesto, tu se možete okrenuti.
- Jeste, tu mi je baš zgodno, hvala gospođo - reče čovek uljudno, pogledavši mesto koje mu pokazujem.  
- Prijatno.
- Prijatno. 
Izađem na zadnja vrata, sagnem se da uzmem torbu sa laptopom sa sedišta, zatvorim vrata... I zastanem da na levo rame nabacim laptop, a na desno svoju tašnu. Ne slutim da sam čoveku upala u mrtvi ugao i da me više ne vidi. Umesto da, kao svet, krenem ispred auta, ja bih da uhvatim prečicu, pa ću iza auta. 
U međuvremenu, taksista skloni pogled sa bočnog retrovizora i pod punim gasom krene na prazno parking mesto, da se okrene! 
Zadnjom desnom stranom auta me je tako udario, da sam pala kao pokošeno seno i odgledala čitavu vasionu, sa sve zvezdama i ostalim nebeskim telima! 
Sreća, pa sam imala torbu sa laptopom koja se, nekim čudom, da ne zalazim u sile akcije i reakcije, akceleracije i slične kategorije iz oblasti fizike, skotrljala sa mog ramena i poslužila mi kao jastuk, da ne tresnem glavom o asfalt. 
Sa drugog ramena mi slete tašna i, naravno, sav sadržaj se razlete po okolnim blatnjavim baricama... Sve to registrujem u padu koji je izazvao manje tektonske poremećaje, imajući u vidu gabaritnu, doteranu damu - u blatu.
Srećna okolnost je i Ćopićeva "Osma ofanziva" koja je obogatila moju genetiku hercegovskim nasleđem, inače bi sremačka tikva pukla na tri polovine od siline udarca!
U trenutku - totalna tišina. Da nisam umrla, bokte? Otvorim oči, vidim - nisam. Ali, koleno sam odrljala o rizlu na asfaltu, i to dobro. Pomerim levu ruku na koju sam pala, da vidim da li je u funkciji. Jeste. Noga boli, ali može se... Pantalone, kaput - sve to ulepljeno raskvašenom ilovačom, žuti se i ovako mokro. A tek kad se osuši!
Nastade gužva i metež, radnici koji su raskopavali ulicu, kaljavi od susnežice i silne, vodom natopljenje zemlje, ali dobre volje, pritrčaše da pomognu gospođi da se pridigne... 
- Neka, hvala, sama ću - kažem, u želji da se sama osovim na noge, da vidim jesu li kosti čitave. Lako ću sa modricama, mislim se, samo da nisam slomila kuk, ruku, nogu, šta god. Nije mi ni do bola koji udara u mozak i u pulsirajućem ritmu šalje signale da gospođa nije baš sjajno prošla. 
Samo mi pred očima treperi onaj spisak i, sada već izvesno "upozorenje da su se stekli uslovi..."
U svom jadu i čemeru nisam ni primetila kada je taksista izšao iz auta i da, već neko vreme, čuči ispred mene, sa glavom u rukama i jauče naglas: 
- Kuku, šta uradih! Jaoooo! Gospođo, čekajte da Vam pomognem... Jaoooo, šta napravih, kako nisam videoooo! Ljudi, šta da radim, ubih ženu! Uh, uh, uh... Gospođo, da li Vam je nešto slomljeno? Jaoooo, a znao sam, čim sam jutros krenuo i zaboravio dozvolu, da će se desiti nešto... I rek'o sam sto puta, kad nešto zaboravim, ako se vratim, neće biti dobro... Kako Vam je? Čekajte, nemojte sami, ja ću da Vam pomognem... Je l' možete, gospođo? Je l' vam pukla glava...?
- Nemam pojma - kažem tuđim glasom - moram da se popnem na drugi sprat... Kasnim na posao.... 
- Kakav drugi sprat, ženo, da Vas vozim u Urgentni da vidimo da nije nešto slomljeno! 
- Ma, kakav Urgentni! Ja urgentno moram da se popnem i da se upišem u spisak, inače opet otkaz... 
Pa se, u trenutku, setim da ljudi oko mene nemaju pojma sa čim se ja rvem na poslu, godinama: sa radnim sporom, mobingom, diskriminacijom. 
- Nije bitno - dodajem, već prilično pri sebi - moram da idem. U redu je, vozite Vi slobodno, odlično sam ja, ne brinite....  
Opet se približiše građevinski radnici, da pomognu ljudi u skupljanju olovaka, maramica, novčanika, nesesera, svega što je poispadalo iz tašne u koju sam, par minuta pre situacije, ubacila novčanik i koju, naravno, nisam zatvorila. 
- Gde ćeš, bre, tako blatnjav, ja ću to pokupiti - reži taksista iz žablje perspektive građevincu koji je posegnuo za neseserom, ne bi li pomogao u nesvakidašnjem performansu na sred vračarskog pašnjaka, da ne kažem platoa.
Skuplja taksista rasute sitnice kojima obiluje svaka normalna ženska tašna, a ja skupljam ostatke dostojanstva, ne bih li se konačno uspravila. Kao Delfina. I gore od toga. 
Konačno oslonjena na obe noge, rekla bih, ništa nije slomljeno. Osim mog ponosa - ali, to se sad ne računa. 
Uzmem blatom zamazanu torbu sa laptopom, od taksiste preuzmem svoju tašnu i krenem laganim korakom, sve očekujući neku eksploziju u levoj nozi, u malom mozgu, neki konačni, definitivni slom, pa da se stropoštam ponovo na trotoar i da nestanem. 
Ništa od toga. 
Uspentram se do drugog sprata, peče koleno, boli skočni zglob, koči se rame od udarca o beton, ali, računam, proćiće. 
Nije prošlo nikada.
Posle par dana, ista slika i prilika.
Auto - mrtav. 
Poučena iskustvom od onomad, ne gubim vreme na vajkanje, nerviranje i nedostatak određene količine para za kupovinu akumulatora. 
Odmah na ulicu, da se opet isponašam u taksiju, kad - staje isti čovek. Imala sam utisak kao da je čekao negde iza ugla da izađem, kako bi bio odmah tu, ispred kuće. Nije me osećaj baš mnogo prevario. 
- Hvala Bogu da ste dobro! Živ nisam bio od šoka i nerviranja. Dvadeset godina taksiram, nikada mi se nije dogodilo ništa slično onome od pre neki dan. I pojeo sam se živ što nisam od Vas uzeo broj telefona da čujem kako ste... Kažem ženi, da odem da zvonim na kapiju, da pitam kako je gospođa. Ona kaže - nemoj, nego kreni uvek ujutru u to vreme kad je žena izašla iz kuće, možda će opet taksijem... I eto. Stvarno. Ja sam mislio da ipak pozvonim, ali sam se, da Vam pravo kažem, malo i pribojavao šta ću saznati. Tako sam se nervirao, ne mogu da Vam opišem. Odmah sam otišao na prvu taksi stanicu i svim kolegama ispričao šta mi se desilo, ne mogu da se smirim od kad sam Vas udario, živ nisam.... 
Zapade čovek u logoreju, sav ushićen što je sa mnom sve u redu - na prvi pogled. 
Da mu ne rušim iluziju, kažem: 
- Ma, sve je OK. Nema razloga da brinete.
Htela sam još nešto da dodam, ali džaba. Nije se moglo doći do reči od invazije oduševljenja i radosti... 
A i šta sad ja njemu da pričam? 
Da mi je levo koleno dva broja veće od desnog?
Da me ključna kost boli tako da ne mogu da se okrenem na levu stranu, da od onda spavam isključivo na desnoj strani i da ujutru naštelujem alarm sat vremena pre nego što je potrebno, kako bih razgibala levu nogu i ruku, ne bih li uspela da se obučem? Da mogu da obujem samo jedne cipele, plitke, na šnir, jer bilo koje druge nema šanse da zakopčam preko oteklog skočnog zgloba leve noge? 
O čvorugi na glavi - da ne govorim. Potrošila sam leda za par dana kao prosečan kafić kad upeče julska zvezda, sve stavljajući hladne obloge na otok... 
Bi šta bi. 
Ispriča se čovek sam sa sobom, vidim, bar je njemu laknulo. 
Stignemo do Skerlićeve, u međuvremenu su instalacije povezane, nema rovova, nema blata, nema ni radnika. Iskobeljam se nekako sa zadnjeg sedišta, skupim svoje dve torbe i pružim novac u iznosu koji vidim na displeju taksimetra. 
- Ni slučajno. Molim Vas, ni slučajno. Ja sam morao da uključim taksimetar zbog eventualne kontrole - ali, ne zato da biste platili. Hvala Vama što me niste prijavili, hvala Vam do neba. I evo Vam vizit karta, pozovite kad god treba, uvek će biti gratis za Vas. 

Nije mi trebalo. 
A i da jeste, ne bih zvala. 
Za svaki, pa i ovaj svoj pad krivim sebe, jer nisam bila dovoljno oprezna. I, bez obzira što vučem i danas posledice od tog intimnog kontakta sa blatnjavim asfaltom, manje boli od nekih drugih i drugačijih padova... gorepomenutih. 

Čija si ti, mala

ČIJA SI TI, MALA

***
Kada je moj otac poginuo, baba i deda, stric i mlađa tetka su već bili po Sremu, ko se gde zadesio. Starija tetka je još uvek bila u zavičaju, udata, sa troje dece.
Njen najstariji sin se vraćao iz škole, kada mu je poštar dao telegram i rekao: 

- Moj Lazare, pogibe ti ujak bez zrna baruta... Moj sinko, ne znam kako ćeš ovo Milici dati..."
Uplakani dečkić, unezveren, zatečen šturom informacijom i suzom koja se otkinula i skliznula niz izborane obraze starog čoveka - a zna se kako su gorštaci tvrdi na suzu i ljudsku slabost - potrčao je što ga noge nose. 

Na ulazu u selo, stara Rabija, komšinica, zaustavila ga je pitanjem: 

- A što to ti plačeš, mali?"
- Dobar dan, neno. Donio poštar telegram. Pogin'o mi ujak Stevo...
- Aj' kukavče ljuti! Đe za 'nakim nakotom plakat'! Nikad ni valj'o nije... pih, pih, đavli vas ponijeli... Vlaški nakot, ne bilo vas dabogda!

Seme zla za čitav život. I đavolji nakot.

Tatinim odlaskom, sve se promenilo. Taj prokleti materijalni momenat nagriza i zdrave porodične odnose. A tek ovakve! 

Moj stric, uplašen da će odgajanje deteta ostalog posle smtri mlađeg brata, pasti na njegova pleća, nije se ni javio, ni pojavio dugo posle tatine sahrane. 

Jedino je tražio da moja mama učestvuje u troškovima podizanja nadgrobnog spomenika.
- Red bi bio, nevista. Zbog djeteta, nosi naše prezime...
Nije bilo važno što je "nevista" raspamećena i raspolućena bolom, što je tek kročila u život sa takvim bremenom tuge, što je na trećoj godini Pravnog fakulteta i što, naravno, nije zaposlena.
Moja majkica je dala novac koji je predstavljao ekvivalent za prezime koje nosim i tako je ta stvar okončana. 

Ali, ne zauvek. Još ćemo se moj stric i ja susretati. 

Uvek neprijatnim povodima i uvek u nategnutim dijalozima.
A umro je na moj rođendan...

***

Deda Marko je bolovao od srčane astme. Godinama. 

Kao posledica iznurivanja po tim belgijskim rudnicima u ranoj mladosti. 

Sećam se kako je, u sremačkom maniru večitog dođoša, iznosio rezeda hoklicu na šor i sedeo, motajući hercegovsku škiju. 

Imao je srebrnu tabakeru, sa rizlom, požetele prste, na mršavim, koščatim rukama, sa isprepletenim venama. 

Pušio je malo, ali strasno. Pluća su mu šuštala i škripala naglas, moglo se čuti sa udaljenosti od dva-tri metra... Nije mario. 

Voleo je da sedi popodne, kada pristižu putnici sa vozova, što iz Beograda, što iz Novog Sada. Ljudi su ga pozdravljali, zastajali, pričali. 

Tako ga pamtim. Sa kačketom na glavi, u beloj košulji dva broja većoj - smanjio se, povio u leđima, u sivim flanelskim pantalonama i sivom puloveru na "v" izrez, sivom sakou - sve je na njemu visilo kao na ofingeru. 

Dedu sam volela. 

Kada se sada sećam njegove, tada već sićušne prilike, povijenog na toj rezeda hoklici, plače mi se. 

Imala sam šesnaest godina kada je otišao zauvek.   

Jednog novembarskog jutra, maglovitog i muljavog, pristigao je SavO, ubacio dedu u auto, odvezao u Rumu, u Opštinski sud i sa njim potpisao ugovor o doživotnom izdržavanju. Naravno, time je isključio sve naslednike - niko njemu nije smetao, niko ništa ne bi ni uzeo od te kućice, bašte i par jutara zemlje. 

On se plašio samo mene, ili seni svoga brata...? Ni tada, ni sada ne mogu da shvatim njegove postupke. Odavno se i ne trudim. 

Deda je umro dva dana posle potpisivanja ugovora. 

Neću se određivati u odnosu na taj SavOV postupak. Ne ovde. I ne sada. 

***

Ovako su mogli da izgledaju baba i deda, kada su stigli u Srem. 
(Slika pozajmljena sa interneta.)