Čija si ti, mala

ČIJA SI TI, MALA

***
Kada je moj otac poginuo, baba i deda, stric i mlađa tetka su već bili po Sremu, ko se gde zadesio. Starija tetka je još uvek bila u zavičaju, udata, sa troje dece.
Njen najstariji sin se vraćao iz škole, kada mu je poštar dao telegram i rekao: 

- Moj Lazare, pogibe ti ujak bez zrna baruta... Moj sinko, ne znam kako ćeš ovo Milici dati..."
Uplakani dečkić, unezveren, zatečen šturom informacijom i suzom koja se otkinula i skliznula niz izborane obraze starog čoveka - a zna se kako su gorštaci tvrdi na suzu i ljudsku slabost - potrčao je što ga noge nose. 

Na ulazu u selo, stara Rabija, komšinica, zaustavila ga je pitanjem: 

- A što to ti plačeš, mali?"
- Dobar dan, neno. Donio poštar telegram. Pogin'o mi ujak Stevo...
- Aj' kukavče ljuti! Đe za 'nakim nakotom plakat'! Nikad ni valj'o nije... pih, pih, đavli vas ponijeli... Vlaški nakot, ne bilo vas dabogda!

Seme zla za čitav život. I đavolji nakot.

Tatinim odlaskom, sve se promenilo. Taj prokleti materijalni momenat nagriza i zdrave porodične odnose. A tek ovakve! 

Moj stric, uplašen da će odgajanje deteta ostalog posle smtri mlađeg brata, pasti na njegova pleća, nije se ni javio, ni pojavio dugo posle tatine sahrane. 

Jedino je tražio da moja mama učestvuje u troškovima podizanja nadgrobnog spomenika.
- Red bi bio, nevista. Zbog djeteta, nosi naše prezime...
Nije bilo važno što je "nevista" raspamećena i raspolućena bolom, što je tek kročila u život sa takvim bremenom tuge, što je na trećoj godini Pravnog fakulteta i što, naravno, nije zaposlena.
Moja majkica je dala novac koji je predstavljao ekvivalent za prezime koje nosim i tako je ta stvar okončana. 

Ali, ne zauvek. Još ćemo se moj stric i ja susretati. 

Uvek neprijatnim povodima i uvek u nategnutim dijalozima.
A umro je na moj rođendan...

***

Deda Marko je bolovao od srčane astme. Godinama. 

Kao posledica iznurivanja po tim belgijskim rudnicima u ranoj mladosti. 

Sećam se kako je, u sremačkom maniru večitog dođoša, iznosio rezeda hoklicu na šor i sedeo, motajući hercegovsku škiju. 

Imao je srebrnu tabakeru, sa rizlom, požetele prste, na mršavim, koščatim rukama, sa isprepletenim venama. 

Pušio je malo, ali strasno. Pluća su mu šuštala i škripala naglas, moglo se čuti sa udaljenosti od dva-tri metra... Nije mario. 

Voleo je da sedi popodne, kada pristižu putnici sa vozova, što iz Beograda, što iz Novog Sada. Ljudi su ga pozdravljali, zastajali, pričali. 

Tako ga pamtim. Sa kačketom na glavi, u beloj košulji dva broja većoj - smanjio se, povio u leđima, u sivim flanelskim pantalonama i sivom puloveru na "v" izrez, sivom sakou - sve je na njemu visilo kao na ofingeru. 

Dedu sam volela. 

Kada se sada sećam njegove, tada već sićušne prilike, povijenog na toj rezeda hoklici, plače mi se. 

Imala sam šesnaest godina kada je otišao zauvek.   

Jednog novembarskog jutra, maglovitog i muljavog, pristigao je SavO, ubacio dedu u auto, odvezao u Rumu, u Opštinski sud i sa njim potpisao ugovor o doživotnom izdržavanju. Naravno, time je isključio sve naslednike - niko njemu nije smetao, niko ništa ne bi ni uzeo od te kućice, bašte i par jutara zemlje. 

On se plašio samo mene, ili seni svoga brata...? Ni tada, ni sada ne mogu da shvatim njegove postupke. Odavno se i ne trudim. 

Deda je umro dva dana posle potpisivanja ugovora. 

Neću se određivati u odnosu na taj SavOV postupak. Ne ovde. I ne sada. 

***

Ovako su mogli da izgledaju baba i deda, kada su stigli u Srem. 
(Slika pozajmljena sa interneta.)