Кавкаски круг кредом

Боооже, баки, када се напише овако, "одбранила сам мастер рад и сада сам мастерица" - стварно изгледа глупаво. Не значи ништа. Као „секретарка“... „социолошкиња“... а тек „министарка“ (што ме редовно асоцира на Нушићеву Живку министарку!). Ма, јесам ја за родну равноправност – и све остале равноправности – али, што је јадно, јадно је. То су некако мушки називи занимања или статуса или чега већ, а овако, постављени неспретно у женски род, заиста изгледају и звуче рогобатно.  

Како год, ја сам поносна власница нове титуле: политиколог мастер. Мало ли је на ову кризу? Е, искошташе ме те студије као Св. Петра кајгана! Једва сакупих паре за плаћање истих. Али, са друге стране, извадише ме из потенцијалног лудила и личне драме изазване факторима којима сам и даље окружена у свом (не)радном амбијенту.

Када се човек нађе у том несрећном мобингу, као што је мој случај, ако не пронађе спас у нечему што га интересује, шта год то било – има све шансе да заврши у лудари.  Нисам вична 'еклању, штрикању и ситном гоблен боду, па сам се латила науке. Јадна наука, кад сам се ја ту устремила... 

Заронила сам у свет у коме царују Сартори, Хелд, Кимлика, Марк Хауард, Хајдегер (ово није било морално, него по мојом сопственом нахођењу!), Хана Арент, Ролс, Нозик (ово је било морално, али ништа нисам разумела – сумњам да то ико и разуме, само се праве...), Токвил, Мил, Наоми Клајн, Гиденс, Степан и Линц и ини умници... и у коме нема ни мобинга, ни декласирања, ни шиканирања, ни оговарања, ни ниских побуда и страсти. У коме, уствари, царује мудрост којој многи од нас нису дорасли. Ја, у првом реду.

И баш сада размишљам о оној причи како наша свест препознајући сопствено знање, детектује и непрегледно поље нашег незнања. Ако своје знање симболизујемо кругом око кога је наше незнање – што је круг знања већи, већа је и количина нашег незнања. И свест о томе.

Тако, мисао која се приписује Сократу, Scio me nihil scire, добија на значају и постаје доказива. У мом случају, свакако. Сад, пошто сам се окитила титулом, још да смислим како да ту титулу валоризујем у неке прихватљиве вредности... а ту нисам богзна како виспрена.

Можда нешто и смислим, онако, мајсторски. Пардон, мастерски. У болоњском духу космополитизма фокусираног, нажалост, на партократску земљу Србију.

Аферим! 

Мантра... Чакра... И остале вуду магије

Зар вам се не чини да се понекад данима ништа не дешава, ништа битно, ништа помена вредно? А онда, у пар дана, или у једном дану, или једном сату, одједном, читава канонада разних ситуација, убрзања до усијања, проблема, срећних и радосних или горких догађаја.

Током претходних месец дана, била сам вирулентна, као у хибернацији.

А онда – меил са Факултета: почињу предавања на специјалистичким студијама медијације у мобингу, које чекам већ месецима; пријатељица ми се јавила у вези једног пројекта и мог учешћа у истом и одмах заказала састанак за почетак ове недеље са евентуално заинтересованим странама (и ја сам заинтересована!); за половину ове седмице ми је заказана једна врло битна ситуација... о којој ћу кад прође. Тако ми се у пар дана слило брдо обавеза, сусрета, посла.

Али... Направила ми се нека унутрашња пометња. Хаотично стање.

Како све одрадити на најбољи могући начин?

Како се не саплести на сопствене замке?

Како све то испратити, у свему учествовати?

Одакле црпети енергију, поред разних менталних и енергетских вампира којима сам окружена – не својом вољом?

Како...?

Овај Гордијев чвор у стомаку ће данас нестати – биће пресечен и, надам се, нећу се распасти?!

Држим сама себи палчеве, зауздавам трему и, у себи, понављам мантру: биће то добро, то мора бити добро, биће добро! (Као када ходаш сам кроз мрачну шуму, па певаш да растераш страх и да охрабриш себе.) 

Последњи поглед у огледало (немам појма да ли ми се свиђа оно што видим!) и – искорак за нови корак.  

Крај једне и почетак друге етапе. Чиста дијалектика. 

А где је пут за право?

Нисам до сада отварала блог - некако сам сматрала да оно што мислим и осећам, не би требало да делим са остатком планете. 
Тако сам мислила. 
Више не мислим тако. 
Ако човек има неку дилему, неки проблем, неку неразјашњену емоцију, ситуацију - шта год, није на одмет поделити то са драгим људима. Или, чак, и са непознатим људима?
Јавно изречена мисао има своју тежину, има своје значење и свој, подазумева се, циљ. 
О чему се пише на блоговима? 
Баш сам нешто ових дана разматрала разне блогове и пратила блогере. И тако сам и дошла до закључка да уопште није ни негативно, ни неукусно, ни превише тенденциозно писати о нечему што осећаш, што желиш, чему се надаш... или, просто, коментарисати неке догађаје. Или писати о ономе о чему нешто знаш, а други не знају, или не знају колико ти. Не мора то имати дневнички профил. Може то бити ad hoc, кад се има шта рећи. 
Са оволико година, колико их имам ја, и разних искустава, сваки нормалан човек имао би шта да каже. Питање је уме ли то да саопшти на прихватљив начин?
Како год. Почињем. Кад будем имала нешто да саопштим.
До тада -  


Carpe diem!