А где је пут за право?

Нисам до сада отварала блог - некако сам сматрала да оно што мислим и осећам, не би требало да делим са остатком планете. 
Тако сам мислила. 
Више не мислим тако. 
Ако човек има неку дилему, неки проблем, неку неразјашњену емоцију, ситуацију - шта год, није на одмет поделити то са драгим људима. Или, чак, и са непознатим људима?
Јавно изречена мисао има своју тежину, има своје значење и свој, подазумева се, циљ. 
О чему се пише на блоговима? 
Баш сам нешто ових дана разматрала разне блогове и пратила блогере. И тако сам и дошла до закључка да уопште није ни негативно, ни неукусно, ни превише тенденциозно писати о нечему што осећаш, што желиш, чему се надаш... или, просто, коментарисати неке догађаје. Или писати о ономе о чему нешто знаш, а други не знају, или не знају колико ти. Не мора то имати дневнички профил. Може то бити ad hoc, кад се има шта рећи. 
Са оволико година, колико их имам ја, и разних искустава, сваки нормалан човек имао би шта да каже. Питање је уме ли то да саопшти на прихватљив начин?
Како год. Почињем. Кад будем имала нешто да саопштим.
До тада -  


Carpe diem!