Боооже, баки, када се напише овако, "одбранила сам мастер рад и сада сам мастерица" - стварно изгледа глупаво. Не значи ништа. Као „секретарка“... „социолошкиња“... а тек „министарка“ (што ме редовно асоцира на Нушићеву Живку министарку!). Ма, јесам ја за родну равноправност – и све остале равноправности – али, што је јадно, јадно је. То су некако мушки називи занимања или статуса или чега већ, а овако, постављени неспретно у женски род, заиста изгледају и звуче рогобатно.
Како год, ја сам поносна власница нове титуле: политиколог мастер. Мало ли је на ову кризу? Е, искошташе ме те студије као Св. Петра кајгана! Једва сакупих паре за плаћање истих. Али, са друге стране, извадише ме из потенцијалног лудила и личне драме изазване факторима којима сам и даље окружена у свом (не)радном амбијенту.
Када се човек нађе у том несрећном мобингу, као што је мој случај, ако не пронађе спас у нечему што га интересује, шта год то било – има све шансе да заврши у лудари. Нисам вична 'еклању, штрикању и ситном гоблен боду, па сам се латила науке. Јадна наука, кад сам се ја ту устремила...
Заронила сам у свет у коме царују Сартори, Хелд, Кимлика, Марк Хауард, Хајдегер (ово није било морално, него по мојом сопственом нахођењу!), Хана Арент, Ролс, Нозик (ово је било морално, али ништа нисам разумела – сумњам да то ико и разуме, само се праве...), Токвил, Мил, Наоми Клајн, Гиденс, Степан и Линц и ини умници... и у коме нема ни мобинга, ни декласирања, ни шиканирања, ни оговарања, ни ниских побуда и страсти. У коме, уствари, царује мудрост којој многи од нас нису дорасли. Ја, у првом реду.
И баш сада размишљам о оној причи како наша свест препознајући сопствено знање, детектује и непрегледно поље нашег незнања. Ако своје знање симболизујемо кругом око кога је наше незнање – што је круг знања већи, већа је и количина нашег незнања. И свест о томе.
Тако, мисао која се приписује Сократу, Scio me nihil scire, добија на значају и постаје доказива. У мом случају, свакако. Сад, пошто сам се окитила титулом, још да смислим како да ту титулу валоризујем у неке прихватљиве вредности... а ту нисам богзна како виспрена.
Можда нешто и смислим, онако, мајсторски. Пардон, мастерски. У болоњском духу космополитизма фокусираног, нажалост, на партократску земљу Србију.
Аферим!
Нема коментара:
Постави коментар