ПРАВО И ПРАВДА
или ЗАШТО СЕ ЈУСТИЦИЈИ СКИДА ПОВЕЗ?
За разлику од Грка који су били паметан
народ и на време схватили да између права и правде најчешће не стоји једнакост,
па су у вези са том, за безразложно прогоњене, круцијалном чињеницом,
установили две богиње: Дику - са
пословима и задацима везаним за праведност и Темиду, са пословима и задацима у
вези права или законитог поретка - све у духу нормативних аката који третирају
систематизацију радних места на небесима - Римљани су спојили те
две бестелесне, а битне персоне у једну - Јустицију, богињу која је у себи
обједињавала све одлике грчких колегиница.
Значи, први су забрљали Римљани,
покушавајући да споје право и правду, односно праведност. Не иде то тако,
рођаци, просто не може. На Правном факултету прво науче будуће крвопије -
адвокате, да право не мора нужно бити и правда. Џаба се Јупитер, Јустицијин
отац, Бог над Боговима упињао да од Јустиције направи једну достојанствену
жену, са повезом преко очију, која у десној руци држи мач, а у левој вагу, како
би праведно одмерила кривицу и одвојила је од невиних… Џаба. Довољно је да си нека баба-сера у кући такозване правде,
па да имаш утицаја и на тужиоце и на судије, а богами и на адвокате који су
много кварљива роба. Чим се окренеш, они се домунђавају са супротном страном и
гледају како да ти сломе врат.
Сад, нисам баш упућена у римску
политичку сцену „онииих“ година, али изгледа да није било оволико партократије,
па је Јустиција још нешто и могла да учини са тим својим мачем и том својом
вагом. У овој земљи, партократска божанства се котрљају у џиповима затамњених
стакала, па се никада, у ствари, и не зна да ли су у тим џиповима божанства
лично, или гуварнанте, кућне помоћнице, баштовани и остала послуга? Како год,
за партократска божанства не важе овоземаљски закони. Ни за њихове подгузне
муве, наравно. Закони и нису писани за њих, него за народно добро. Да народ
види како би требало по праву да фасује правду – али јуче. Зато божанства
диригују са разних дестинација шта треба да раде мали шрафови на свим
позицијама.
И тако. У вези са тим, мој спор још
увек траје. То што нисам божанство, ни по' јада, него што нисам успела да се
угурам ни у горепоменуте муве, па да бар по тој основи могу да дођем до неке
правде. Не жалим, доста ми је смрада и овако, а камоли да вијорим око нечије,
па макар и божанске гузице. Нема шансе. Некако нисам за то скројена, ни ментално, ни духовно.
Нема коментара:
Постави коментар