Spotakne se čovek

ČIJA SI TI, MALA

***

Imam i ja svojih padova. 
I to kakvih! Spektakularnih.
Da ne računam emotivne, psihološke, mentalne. 
Ovaj je bio čisto fizičke prirode. Bliski susret sa asfaltom. I blatom.
Prošlog februara, krenem na posao. 
Važan mi je dan, napirlitala se kao prava, frizura friška, od juče popodne, mimo običaja maskara, ajlajner, uvijene trepavice - promaja kad trepnem, usne oivičene adekvatnom lips-olovkom, ruž u toplim, zagasito-oranž nijansama, crne pantalone, kaput, otmene čizme, tašna, sve u tonu, sve usklađeno, nema greške. 
Da upalim auto - cvrc. Nula bodova. Ni da čuje. Pokušaja do.... kolapsa akumulatora, naravno. 
Kolabirao akumulator.
Kolabirala i ja sa njim...  
Iznervirana, besna. O seljobusu nema govora. 
Kasnim u najavi. 
A onaj nesrećni spisak zaposlenih u koji se, od svih zaposlenih, upisuje nas par, prokazanih - samo čeka da se ne upišem u 8:00 kako je naređeno, pa da me nadležna osoba istužaka kod poslodavca sa kojim sam, nema ko ne zna, u sporu godinama... Onda, zna se, sledi pisanje izjave u najboljem, a dobijanje "upozorenja  da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu" - u najgorem slučaju. Oba sam, kao i sve moguće prelazne varijante, već vežbala.
Vrtim se tako, bespomoćno i bespotrebno, oko gomile neupotrebljivog gvožđa - nije kriv brend, nego nemar. I "mercedes benz" mora da se održava, zar ne. 
Kasno za pametovanje. 
Namodila sam se, ne ide da se sad bacam na kleme i turiranje. Nema se kad.  
Izađem na ulicu i zaustavim prvi taksi. 
Fini čovek, taksista. Ćuti on, ćutim ja. Milina. 
Otplovila sam, u mislima, u neka srećnija vremena, tamo daleko, u Zemun, na Plave Horizonte, kada je preko noći napadalo brdo snega i kada smo čekali da se neko umori od čišćenja snega, pa da nastavi onaj ko se do tada odmarao i pravio jezuške u snegu! Kuvano vino sa karanfilićem. Prijatan umor u mišićima. Toplina doma. Pravog. 
Dođemo do Hrama - Skerlićeva raskopana preko noći. Na instalacije se priključuje Šutanovčeva zgrada, podignuta na "pašnjaku", kako je zavedeno to zemljište u katastru... Eto, da vam je neko rekao da na Vračaru još ima pašnjaka, ne biste verovali. 
A lepo piše, crno na belo. Pašnjak. 
Prokomentarišem taksisti:
- Moraćete da se okrenete ovde, pa jednosmernom u suprotnom smeru... 
- Vidim i ja. Kad li ovo raskopaše...? Juče sam prolazio, ništa nije bilo. Nigde znaka na početku ulice... To samo u Srbiji ima! 
Dobro da smo stigli, mislim se u sebi, da ne krene jedna od politikantskih priča u kojima, po pravilu, ne učestvujem. 
- Evo, ima ovde prazno parking mesto, tu se možete okrenuti.
- Jeste, tu mi je baš zgodno, hvala gospođo - reče čovek uljudno, pogledavši mesto koje mu pokazujem.  
- Prijatno.
- Prijatno. 
Izađem na zadnja vrata, sagnem se da uzmem torbu sa laptopom sa sedišta, zatvorim vrata... I zastanem da na levo rame nabacim laptop, a na desno svoju tašnu. Ne slutim da sam čoveku upala u mrtvi ugao i da me više ne vidi. Umesto da, kao svet, krenem ispred auta, ja bih da uhvatim prečicu, pa ću iza auta. 
U međuvremenu, taksista skloni pogled sa bočnog retrovizora i pod punim gasom krene na prazno parking mesto, da se okrene! 
Zadnjom desnom stranom auta me je tako udario, da sam pala kao pokošeno seno i odgledala čitavu vasionu, sa sve zvezdama i ostalim nebeskim telima! 
Sreća, pa sam imala torbu sa laptopom koja se, nekim čudom, da ne zalazim u sile akcije i reakcije, akceleracije i slične kategorije iz oblasti fizike, skotrljala sa mog ramena i poslužila mi kao jastuk, da ne tresnem glavom o asfalt. 
Sa drugog ramena mi slete tašna i, naravno, sav sadržaj se razlete po okolnim blatnjavim baricama... Sve to registrujem u padu koji je izazvao manje tektonske poremećaje, imajući u vidu gabaritnu, doteranu damu - u blatu.
Srećna okolnost je i Ćopićeva "Osma ofanziva" koja je obogatila moju genetiku hercegovskim nasleđem, inače bi sremačka tikva pukla na tri polovine od siline udarca!
U trenutku - totalna tišina. Da nisam umrla, bokte? Otvorim oči, vidim - nisam. Ali, koleno sam odrljala o rizlu na asfaltu, i to dobro. Pomerim levu ruku na koju sam pala, da vidim da li je u funkciji. Jeste. Noga boli, ali može se... Pantalone, kaput - sve to ulepljeno raskvašenom ilovačom, žuti se i ovako mokro. A tek kad se osuši!
Nastade gužva i metež, radnici koji su raskopavali ulicu, kaljavi od susnežice i silne, vodom natopljenje zemlje, ali dobre volje, pritrčaše da pomognu gospođi da se pridigne... 
- Neka, hvala, sama ću - kažem, u želji da se sama osovim na noge, da vidim jesu li kosti čitave. Lako ću sa modricama, mislim se, samo da nisam slomila kuk, ruku, nogu, šta god. Nije mi ni do bola koji udara u mozak i u pulsirajućem ritmu šalje signale da gospođa nije baš sjajno prošla. 
Samo mi pred očima treperi onaj spisak i, sada već izvesno "upozorenje da su se stekli uslovi..."
U svom jadu i čemeru nisam ni primetila kada je taksista izšao iz auta i da, već neko vreme, čuči ispred mene, sa glavom u rukama i jauče naglas: 
- Kuku, šta uradih! Jaoooo! Gospođo, čekajte da Vam pomognem... Jaoooo, šta napravih, kako nisam videoooo! Ljudi, šta da radim, ubih ženu! Uh, uh, uh... Gospođo, da li Vam je nešto slomljeno? Jaoooo, a znao sam, čim sam jutros krenuo i zaboravio dozvolu, da će se desiti nešto... I rek'o sam sto puta, kad nešto zaboravim, ako se vratim, neće biti dobro... Kako Vam je? Čekajte, nemojte sami, ja ću da Vam pomognem... Je l' možete, gospođo? Je l' vam pukla glava...?
- Nemam pojma - kažem tuđim glasom - moram da se popnem na drugi sprat... Kasnim na posao.... 
- Kakav drugi sprat, ženo, da Vas vozim u Urgentni da vidimo da nije nešto slomljeno! 
- Ma, kakav Urgentni! Ja urgentno moram da se popnem i da se upišem u spisak, inače opet otkaz... 
Pa se, u trenutku, setim da ljudi oko mene nemaju pojma sa čim se ja rvem na poslu, godinama: sa radnim sporom, mobingom, diskriminacijom. 
- Nije bitno - dodajem, već prilično pri sebi - moram da idem. U redu je, vozite Vi slobodno, odlično sam ja, ne brinite....  
Opet se približiše građevinski radnici, da pomognu ljudi u skupljanju olovaka, maramica, novčanika, nesesera, svega što je poispadalo iz tašne u koju sam, par minuta pre situacije, ubacila novčanik i koju, naravno, nisam zatvorila. 
- Gde ćeš, bre, tako blatnjav, ja ću to pokupiti - reži taksista iz žablje perspektive građevincu koji je posegnuo za neseserom, ne bi li pomogao u nesvakidašnjem performansu na sred vračarskog pašnjaka, da ne kažem platoa.
Skuplja taksista rasute sitnice kojima obiluje svaka normalna ženska tašna, a ja skupljam ostatke dostojanstva, ne bih li se konačno uspravila. Kao Delfina. I gore od toga. 
Konačno oslonjena na obe noge, rekla bih, ništa nije slomljeno. Osim mog ponosa - ali, to se sad ne računa. 
Uzmem blatom zamazanu torbu sa laptopom, od taksiste preuzmem svoju tašnu i krenem laganim korakom, sve očekujući neku eksploziju u levoj nozi, u malom mozgu, neki konačni, definitivni slom, pa da se stropoštam ponovo na trotoar i da nestanem. 
Ništa od toga. 
Uspentram se do drugog sprata, peče koleno, boli skočni zglob, koči se rame od udarca o beton, ali, računam, proćiće. 
Nije prošlo nikada.
Posle par dana, ista slika i prilika.
Auto - mrtav. 
Poučena iskustvom od onomad, ne gubim vreme na vajkanje, nerviranje i nedostatak određene količine para za kupovinu akumulatora. 
Odmah na ulicu, da se opet isponašam u taksiju, kad - staje isti čovek. Imala sam utisak kao da je čekao negde iza ugla da izađem, kako bi bio odmah tu, ispred kuće. Nije me osećaj baš mnogo prevario. 
- Hvala Bogu da ste dobro! Živ nisam bio od šoka i nerviranja. Dvadeset godina taksiram, nikada mi se nije dogodilo ništa slično onome od pre neki dan. I pojeo sam se živ što nisam od Vas uzeo broj telefona da čujem kako ste... Kažem ženi, da odem da zvonim na kapiju, da pitam kako je gospođa. Ona kaže - nemoj, nego kreni uvek ujutru u to vreme kad je žena izašla iz kuće, možda će opet taksijem... I eto. Stvarno. Ja sam mislio da ipak pozvonim, ali sam se, da Vam pravo kažem, malo i pribojavao šta ću saznati. Tako sam se nervirao, ne mogu da Vam opišem. Odmah sam otišao na prvu taksi stanicu i svim kolegama ispričao šta mi se desilo, ne mogu da se smirim od kad sam Vas udario, živ nisam.... 
Zapade čovek u logoreju, sav ushićen što je sa mnom sve u redu - na prvi pogled. 
Da mu ne rušim iluziju, kažem: 
- Ma, sve je OK. Nema razloga da brinete.
Htela sam još nešto da dodam, ali džaba. Nije se moglo doći do reči od invazije oduševljenja i radosti... 
A i šta sad ja njemu da pričam? 
Da mi je levo koleno dva broja veće od desnog?
Da me ključna kost boli tako da ne mogu da se okrenem na levu stranu, da od onda spavam isključivo na desnoj strani i da ujutru naštelujem alarm sat vremena pre nego što je potrebno, kako bih razgibala levu nogu i ruku, ne bih li uspela da se obučem? Da mogu da obujem samo jedne cipele, plitke, na šnir, jer bilo koje druge nema šanse da zakopčam preko oteklog skočnog zgloba leve noge? 
O čvorugi na glavi - da ne govorim. Potrošila sam leda za par dana kao prosečan kafić kad upeče julska zvezda, sve stavljajući hladne obloge na otok... 
Bi šta bi. 
Ispriča se čovek sam sa sobom, vidim, bar je njemu laknulo. 
Stignemo do Skerlićeve, u međuvremenu su instalacije povezane, nema rovova, nema blata, nema ni radnika. Iskobeljam se nekako sa zadnjeg sedišta, skupim svoje dve torbe i pružim novac u iznosu koji vidim na displeju taksimetra. 
- Ni slučajno. Molim Vas, ni slučajno. Ja sam morao da uključim taksimetar zbog eventualne kontrole - ali, ne zato da biste platili. Hvala Vama što me niste prijavili, hvala Vam do neba. I evo Vam vizit karta, pozovite kad god treba, uvek će biti gratis za Vas. 

Nije mi trebalo. 
A i da jeste, ne bih zvala. 
Za svaki, pa i ovaj svoj pad krivim sebe, jer nisam bila dovoljno oprezna. I, bez obzira što vučem i danas posledice od tog intimnog kontakta sa blatnjavim asfaltom, manje boli od nekih drugih i drugačijih padova... gorepomenutih.